Прича једне школске клупе
Прича једне школске клупе
Хеј! Ја сам једна обична клупа. Наизглед сам обична дрвена ствар, али која крије много тога.Кроз ову школу су прошле многе генерације. Ја сам сваку од њих доживела другачије. Свашта сам чула и видела. Кладим се да свака моја другарица доживљава исто што и ја.
Искрено, ја трпим много тога. Сваког ђака и наставника сам сасвим добро упознала. Миали, ко и не би? Овде сам од како су ме направили. Драги моји, по мени се пише свакога дана. Научим ја по нешто од све те деце, од формула из физике и математике, до ргана за дисање из биологије. Наравно, ту су и остали предмети, ништа ви не брините. Ова деца су јако креативна. Писање пушкица по мени им је главна дисциплина, маад то мене боли. Следе пушкице на руци, у рукаву, у џепу, на патици... И то није крај. Када би само знали како се ружно осећам кад по мени лепе одвратне жвакаће гуме... Ух, то је, дефинитивно, најгори осећај! Често добијам и батине. Ови данашњи дечаци само ударају по мени због неких сличица. Деца се стално јуре по учионици. Свакодневно сам ударана и гурана због њихових несташлука. Сећам се једног дана када су по мени ударали као луди. Али, тог дана нису били они криви, већ наставница музичког и њени тактови. Заиста се дивим деци која овде дођу да би се лепо провела и појела нешто јер им је код куће досадн... Ипак, поносна сам ја. Има и деце која вредно уче, стављају разне збирке, књиге и свеске по мени. Мало ми је тешко да све то држим на својим леђима, али трпим јер су то вредна деца.Често се дешава да ми је досадно када се ученик, чија сам клупа ја, разболи. Има и оних који ми не дају да их заборавим ни на неколико сати јер редовно заборављају ствари, па им чувам шестаре, читанке, блокове... По мени се реже, црта бојицама... Све те урезане речи чувају неку тајну. Ту су имена симпатија која су давно исписана, али која генерацијама шире љубав својим пукотинама. Ех, колико је само генерација седело овде... То говори колико сам стара. За себе могу рећи да сам издржљива стварчица. Сваког понедељка, изнова, имам ту част да будем измазана темперама. По мени је мноштво боја тада. Итгледам шарено попут циркуса. После ме пребришу оним влажним марамицама само зато што морају. Иначе... Ма ништа... Нисам ја таква да их оговарам. Ипак, мислим да једино лепо што помиришем јесу те влажне марамице које миришу на лаванду и камилицу. Неке су и антибактеријске, што је одлично... Не могу да се заразим. Видите, ипак су они добри. Брину се да се не разболим јер шта би они без своје клупе... Мени је досадно без њих, њима је досадно без мене. Добро, сад мало лажем, али сам бар добар пријатељ и помагач. И као што виђам и упознајем разне ђаке, тако виђам и упознајем разне наставнике. Но, нису они баш занимљива сорта... Занимљивије ми је да гледам слатке дечаке, прелепе девојчице, штребере, и тек по неког духовитог и попустљивог наставника. Најзанимљивији ми је пубертет. Он се осећа у ваздуху, луде бубице хватају све унаоколо. Све се то види по ђачким несташлуцима. Имала сам прилику да осетим страшан бол. Нећу вам рећи његво име, али један у ченик ми је урадио нешто страшно. Бацио ме је тако јако да сам повредила своју другарицу таблу, а ја сам се разбила о под. Ух, и то је прошло... Била сам две недеље у гипсу. Шта да вам кажем, драги моји, има овде свачега. Смотани су они, саплету се о моју ногу, па цвилимо заједно. Савршено је то што у мене стављају крофне, чипсеве и разна пецива. Како то само дивно мирише. Појела бих ја све то радо, али окривиће друге. Не желим да правим проблеме и свађу. Понекад помислим шта ова деца једу... Поједини подригују нон-стоп и мени је, дословно мука од тога! АААА.... није то једини смрад којим ме часте. Смрад патика! Не питајте, гушим се сваког уторка и четвртка. Дају ми мало одушка кад оду на то физичко, мада, ни тада није све добро. Отворе све прозоре, па се заледим, или све забирикадирају, па ја, баксуз поред прозора, кувам ли се, кувам... Доста се и смејем овде. Збијају деца разноразне шале. Понекад пожелим да им се осветим за све што ми раде, па се слатко смејулјим кад добију кеца или буду критиковани. Нисам ја лоша, да се разумемо. Ставим се ја на њихово место, па видим колико се осећају лоше због оцене или преступа који су направили. Понекад помислим: ,,Можда је ово црква?” Чујем тад молбе да неко не буде уписан у напомену, да не добије неоправдани, да му не упишу даннас кеца... А тек лажи... Нјавећа је ова :,, Обећавам, научићу за следећи час” или ,,Остала ми је свеска код куће.” Јооој... Нисамо вам још нешто рекла. На мени се играју чак и карте. Видите, за доста тога ја служим.
Знате шта? Имам милион тајни и знам сва оговарања која су изречена икада. Исто тако знам да вам ништа нећу рећи јер сам ја њихова пријатељица која их прати од првог до осмог разреда. Напусте они мене када звони за крај последњег часа. Тада сам препиштена на милост теткицама које ме чисте смрдљивим хемикалијама... Шта ћете... Предмет попут мене свашта мора да истрпи... Ноћу сам најусамљенија. Угасе светло и затворе ме, што је најгоре, и закључају. Останем, тако, сама размишљајући како ћу једног дана бити стара и као ћу иструлети у неком подруму... Понекад дозволим себи и сузу да пустим.
Анђела Соколовић 8/1
Рад је награђен првом наградом на литерарном конкурску ,,Јара Лабуд” који, традиционално, организује Народна библиотека Радислав Никчевић” у Јагодини.
Фина аждаја (бајка)
Једном давно у земљи Јеленград родила се принцеза Јелена. Краљ и краљица су били јако срећни јер су добили своју малу принцезу и приредили су велико славље.
Време је пролетело од њеног рођења и принцеза је, чинило се за трен, порасла. Родитељи се никада нису одвајали од своје кћери, па чак ни сада када је била већ одрасла девојка. За то су имали јак разлог. У краљевству је постојала пећина у којој је живела страшна аждаја. Још као девојчица, принцеза је кроз прозор свакодневно гледала како се деца пред дворским двориштем играју. Одувек је желела да види шта постоји ван њеног дворца. Сада, када је одрасла, пажњу јој је привукла златна јабука која је расла недалеко од дворског дворишта; пожелела је да је убере. Једне вечери се искрала из дворца, отишла и убрала јабуку. Оно што принцеза није знала јесте да златна јабука расте испред пећине у којој живи страшна аждаја. У трену када је принцеза убрала јабуку пред њом се појавила аждаја. Принцеза је покушала да побегне, али је аждаја била бржа. Преплашеној принцези аждаја је испричала причу о принцу кога је страшна вештица проклела и претворила у аждају. Вештица је рекла да само права љубав може да га спаси. Принцеза је, док је аждаја причала, престала да се плаши, поверовала је аждаји и пољубила је. У том трену страшна аждаја се претворила у прелепог принца.
Принцеза је била пресрећна јер је пронашла свог принца и јер је краљевство ослободила страха од страшне аждаје. Приређено је краљевско венчање и њих двоје су живели срећно до краја живота.
Теодора Стојановић 6/1