ВОСТАНИ СЕРБИЈЕ!
ВОСТАНИ СЕРБИЈЕ!
ПЈЕСНА НА ИНСУРЕКЦИЈУ СЕРБИЈАНОВ
СЕРБИЈИ И ХРАБРИМЈЕЈА ВИТЕЗОВОМ
И ЧАДОМ И БОГОПОМАГАЈЕМУ
ИХ ВОЈЕВОДИ ГОСПОДИНУ
ГЕОРГИЈУ ПЕТРОВИЋУ ПОСВЕЋЕНА
Востани, Сербије! Востани, царице!
И дај чадом твојим видет твоје лице!
Обрати сердца и очеса на се,
И дај њима чути слатке твоје гласе.
Востани, Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала;
Сада се пробуди,
И Сербље возбуди
Ти воздвигни твоју царску главу горе
Да те опет позна и земља и море
Покажи Европи твоје красно лице,
Светло и весело, како вид Данице.
Востани, Сербије!...
Спомени се мати наша, твоје перве славе,
Твојих враждебника ти посрами главе!
Дивјег јаничара терај са Врачара,
Који свог истога сад не слуша цара!
Востани, Сербије!...
Теби сад помаже небесна воља,
И сад ти се показује судбина боља,
Сви ближњи твоји теби добра желе
И даљни се народи твом добру веселе.
Востани, Сербије!...
Востани, Сербије! Мати наша мила!
И постани опет што си прије била!
Серпска теби вопију искрена чада,
Која храбро војују за тебе сада.
Востани, Сербије!...
Босна, сестра твоја, на тебе гледа,
И не жели теби никаква вреда.
Ко тебе ненавиди, не боји се Бога,
од којега теби иде помоћ многа.
Востани, Сербије!...
Херцегова Земља и Чернаја Гора,
Далеке државе и острови мора —
Сви теби помоћ небесну желе,
Све добре душе теби се веселе и
И согласно веле:
Востани, Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала;
Сада се пробуди,
И Сербље возбуди!
Доситеј Обрадовић
Од куће до школе
Од куће до школе
Од Катине куће до школе
има више од часа,
кроз шуму, утрине голе;
Преко плота, низ реку;
Час идеш колским путем,
час низ стазицу преку.
Многа деца у граду
ударила би у сузе
да тако кроз ливаду,
кроз шуму, кукурузе,
ујутру прођу сама,
да сретну вучјака права,
да чују у близини
рикање волова и крава.
А Ката мирно корача
кроз шуму пуну таме:
ту пањ личи на човека
што у заседи чучи,
на створење из приче
опомиње у магли смрека,
поток љутито бучи.
Тамо украј вратница,
куд она проћи мора,
бик страшан пут јој пречи,
колачи на њу очи –
дошло би до злих разговора
кад би знао људске речи.
Ката се помирљиво насмеши
на његове очи мрке,
речи му добаци присне,
и прође изатрке
поред страшнога бика,
а торбичицу стисне,
да је у ливади другој
дочека нова рика.
У потоку нечије псето
иде јој у сусрет и режи,
види се, злоћа права,
и као да у њу гледа;
а она, уместо да бежи,
кораке успорава,
како је саветовао деда.
Толико пута Ката
наиђе на змију путањом –
огрнула плаштић сури,
па пошла на неку мету;
Ката се осврне за њом
помислив: „Свак ли се жури
некуд на овом свету!“
Катицу усред пута
стигне често киша плаха,
река стане да нараста,
прелије преко међе;
али она без страха
по уском пољуљаном брвну
на другу обалу пређе.
Угледа понекад уз пут
говеда у каквој штети,
њиву нечију газе,
па мада хита у школу,
брзо за њима полети,
истера до утрине и стазе.
Много њу гредом ствари
мами на уживање, игру,
пољем дечаци, овчари,
јуре се, гоне чигру,
и детлић, веверица жута
хоће да је одведу с пута.
У реци се шарени шљунак,
гуштер би се играо жмурке,
мами је на ливаду каћунак,
ветар је за рукав вуче;
Али она се жури
и данас као и јуче.
У школско двориште Ката,
а звоно за улазак звони.
Учитељ стоји крај врата,
сваком се ђаку јави.
Један по један они
прилазе, скидају капе,
а када наиђе Ката,
поглади је по глави.
Десанка Максимовић