Од куће до школе
 
Од Катине куће до школе
има више од часа,
кроз шуму, утрине голе;
Преко плота, низ реку;
Час идеш колским путем,
час низ стазицу преку.
 
Многа деца у граду
ударила би у сузе
да тако кроз ливаду,
кроз шуму, кукурузе,
ујутру прођу сама,
да сретну вучјака права,
да чују у близини
рикање волова и крава.
 
А Ката мирно корача
кроз шуму пуну таме:
ту пањ личи на човека
што у заседи чучи,
на створење из приче
опомиње у магли смрека,
поток љутито бучи.
 
Тамо украј вратница,
куд она проћи мора,
бик страшан пут јој пречи,
колачи на њу очи –
дошло би до злих разговора
кад би знао људске речи.
 
Ката се помирљиво насмеши
на његове очи мрке,
речи му добаци присне,
и прође изатрке
поред страшнога бика,
а торбичицу стисне,
да је у ливади другој
дочека нова рика.
 
У потоку нечије псето
иде јој у сусрет и режи,
види се, злоћа права,
и као да у њу гледа;
а она, уместо да бежи,
кораке успорава,
како је саветовао деда.
 
Толико пута Ката
наиђе на змију путањом –
огрнула плаштић сури,
па пошла на неку мету;
Ката се осврне за њом
помислив: „Свак ли се жури
некуд на овом свету!“
 
Катицу усред пута
стигне често киша плаха,
река стане да нараста,
прелије преко међе;
али она без страха
по уском пољуљаном брвну
на другу обалу пређе.
 
Угледа понекад уз пут
говеда у каквој штети,
њиву нечију газе,
па мада хита у школу,
брзо за њима полети,
истера до утрине и стазе.
 
Много њу гредом ствари
мами на уживање, игру,
пољем дечаци, овчари,
јуре се, гоне чигру,
и детлић, веверица жута
хоће да је одведу с пута.
 
У реци се шарени шљунак,
гуштер би се играо жмурке,
мами је на ливаду каћунак,
ветар је за рукав вуче;
Али она се жури
и данас као и јуче.
 
У школско двориште Ката,
а звоно за улазак звони.
Учитељ стоји крај врата,
сваком се ђаку јави.
Један по један они
прилазе, скидају капе,
а када наиђе Ката,
поглади је по глави.

 
Десанка Максимовић